32 Чујте, небеса, говорићу,
    слушај, земљо, беседу уста мојих.
² Као киша нека дажди поука моја,
    као роса нек се спусти беседа моја,
као пљусак на младу траву,
    као ситна киша на младо биље.

³ Јер, објавићу име Господње,
    величајте Бога нашега!
⁴ Он је Стена, без мане је дело његово,
    јер праведни су сви путеви његови.
Бог је веран, он је беспрекоран,
    праведан је он и правичан.

⁵ А они се искварише,
    нису више деца његова,
јер срама немају,
    нараштај су опак и изопачен.
⁶ Зар овако враћаш Господу,
    народе безумни и немудри?
Није ли он твој отац који те је створио,
    који те је начинио и ојачао?

⁷ Спомените се давних дана,
    расудите о годинама минулих векова.
Упитај свог оца,
    он ће ти објаснити,
и своје старешине,
    они ће ти рећи.
⁸ Кад је Свевишњи делио наследство народима,
    кад је делио потомке људске,
поставио је границе народима,
    према броју синова Израиљевих^[a].
⁹ Јер, наследство Господње,
    народ је његов,
Јаков је део његов,
    његово је он наследство.

¹⁰ Нашао га је у земљи пустињској,
    у пустари страшној где ничега нема.
Бранио га је, збринуо га
    и заштитио ко зеницу ока свога.
¹¹ Као што орао бди над својим гнездом,
    и лебди над својим птићима,
као што шири своја крила и узима их,
    те их носи на својим перима,
¹² тако их је са̂м Господ водио;
    другог бога не би поред њега.

¹³ На висине га је земаљске посадио,
    те је јео урод са поља,
хранио га медом из литице,
    и уљем из најтврђе стене;
¹⁴ маслом од стоке,
    млеком од стада,
овновима и јарцима васанским
    и пшеницом понајбољом.
Пио си вино, крв грожђа.

¹⁵ Угојио се Јешурун^[b],
    узјогунио се,
усалио си се, окрупњао и наситио,
    оставио је Бога који га је начинио,
    отпао је од Стене свога спасења.
¹⁶ Боговима туђим љубомору му изазваше,
    и идолима одвратним гнев му распалише.
¹⁷ Злодусима, а не Богу, жртве су приносили,
    боговима које нису познавали,
    боговима новим, скоро приспелим,
    које преци ваши познавали нису.
¹⁸ Занемарио си Стену која те је зачела,
    заборавио Бога, који те је родио.

¹⁹ Видео је то Господ, па их је одбацио,
    јер синови га и ћерке разгневише.
²⁰ Тада рече: „Своје лице ћу од њих сакрити,
    да видим како ће свршити;
јер нараштај су они изопачени,
    деца која немају верности.
²¹ На љубомору су ме изазвали,
    богом који Бог није,
разгневили ме својим ништавилима.
    Зато ћу их учинити љубоморним
народом који није народ,
    раздражићу их народом безумним.
²² Јер, мој гнев је ватру запалио,
    и гореће све до дубина Света мртвих^[c];
прогутаће и земљу и плод њен,
    спалиће темеље горске.

²³ Стога, невоље ћу на њих згрнути,
    на њих ћу своје одапети стреле.
²⁴ Глад ће их похарати,
    сатрће их пошасти и љуте заразе!
Чељусти зверске на њих ћу послати,
    с отровом гмизаваца што пузе у прашини.
²⁵ Напољу ће мач узимати децу,
    а унутра ће ужас обузимати
како момка, тако и девојку,
    како дојенче, тако седу главу.
²⁶ Рекао бих: ’У прах ћу их смрвити,
    њих ћу избрисати из сећања људи’,
²⁷ да ми није до гневнога непријатеља:
    душмани би се њихови могли преварити,
говорећи: ’Наша их је рука надјачала,
    све то Господ није учинио.’“

²⁸ Јер, они су народ што нема разума,
    расуђивања међу њима нема.
²⁹ Кад би само били мудри,
    то би они размотрили,
    схватили би свој свршетак.
³⁰ Зар би један могао да гони хиљаду,
    и да двојица десет хиљада потерају,
да их Стена њихова није продала,
    да их Господ њима није изручио.
³¹ Јер, стена њихова није као наша Стена;
    то и душмани наши могу да просуде.
³² Јер, вино њихово,
    од лозе је содомске, а са поља гоморских.
Грожђе је његово, грожђе отровано,
    гроздови му сама горчина.
³³ Вино је њихово отров змијин
    и љути је отров аспидин.

³⁴ „Није ли он безбедан код мене,
    запечаћен у мојим ризницама?
³⁵ Моја је освета! Ја ћу узвратити,
    кад им нога буде посрнула.
Јер близу је дан њихове несреће,
    пропаст њихова брзо се примиче.“

³⁶ Господ ће судити своме народу,
    на своје ће се слуге сажалити,
кад види да их снага напушта,
    да крај дође робу и слободном.
³⁷ Питаће: „Где су сада богови њихови,
    где ли стена којом се заклањаше?
³⁸ Јели су сало њихових жртава,
    и пили вино њихових изливница.
Нека устану да вам помогну,
    нек вам они буду заштита.

³⁹ Видите сада да сам ја онај,
    и да другог бога поред мене нема.
Ја усмрћујем и ја оживљујем,
    ја рањавам и ја зацељујем;
    из моје се руке нико не избавља.
⁴⁰ Дижем своју руку према небу и кажем:
    Не био ја жив до века,
⁴¹ ако не наоштрим мач свој сјајни,
    да суд узмем у своје руке,
да одмаздом вратим душманима,
    и отплатим онима који мене мрзе.
⁴² Своје стреле напојићу крвљу,
    мач мој најешће се меса:
    крвљу покланих и заробљених,
и дугокосим главама
    челника душманских.“

⁴³ Радујте се, пуци, народе његов,
    јер крв ће слугу својих осветити,
одмаздом ће узвратити својим душманима,
    и откупиће своју земљу и свој народ.