Add parallel Print Page Options

Јонатан штити Давида

20 Давид потом побеже из Најота код Раме и оде Јонатану, па га упита: »Шта сам учинио? Шта сам згрешио? Шта сам то учинио нажао твом оцу кад хоће да ми одузме живот?«

»Далеко било! Нећеш ти погинути!« одврати Јонатан. »Јер, види: мој отац не предузима ништа, ни велико ни мало, а да се не повери мени. Зашто би онда то крио од мене? То не може бити.«

Али Давид се закле и рече: »Твој отац добро зна да сам нашао милост у твојим очима, па је помислио: ‚Јонатан не сме да сазна за ово, да се не ражалости.‘ Али, тако ми ГОСПОДА живога и живога ми тебе, само је корак између мене и смрти.«

Јонатан му рече: »Кажи ми шта хоћеш да учиним за тебе.«

А Давид одврати: »Ето, сутра је Празник младог месеца и требало би да обедујем с царем. Али ти ме пусти да одем и сакријем се у пољу до прекосутра увече. Ако твој отац уопште примети да ме нема, ти реци: ‚Давид ме усрдно замолио да га пустим да оде до свог родног града Витлејема, јер се тамо приноси годишња жртва за цело његово братство.‘ Ако он каже: ‚Добро,‘ ја, твој слуга, бићу миран. Али ако се разгневи, буди сигуран да је одлучио да ми нанесе зло. А ти милостиво поступи према мени, свом слузи, јер си са мном склопио савез пред ГОСПОДОМ. Ако сам крив, онда ме сам убиј! Зашто да ме предаш свом оцу?«

»Далеко било!« рече Јонатан. »Када бих било шта знао о томе да је мој отац одлучио да ти нанесе зло, зар ти не бих рекао?«

10 Давид упита: »Ко ће ми јавити ако ти твој отац оштро одговори?«

11 »Хајде«, одврати Јонатан, »изађимо у поље.«

Када су обојица изашли у поље, 12 Јонатан рече Давиду: »Тако ми ГОСПОДА, Бога Израеловог, до прекосутра у ово доба испитаћу свог оца. Ако буде добронамеран према теби, послаћу некога к теби и јавити ти. 13 Али ако мој отац намерава да ти нанесе зло, нека ме ГОСПОД најстроже казни ако ти то не јавим и не пустим те да одеш у миру. Нека ГОСПОД буде уз тебе као што је био уз мог оца. 14 А ти према мени поступај милостиво попут ГОСПОДА док год будем жив, да не погинем. 15 И немој никада да ускратиш своју љубав мојој породици, чак ни када ГОСПОД уклони све твоје непријатеље са лица земље.«

16 Тада Јонатан склопи савез с кућом Давидовом, говорећи: »Нека ГОСПОД затражи од Давидових непријатеља да му положе рачун.«

17 И Јонатан затражи од Давида да потврди своју заклетву, јер га је волео као самога себе.

18 Јонатан рече: »Сутра је Празник младог месеца. Приметиће да те нема, јер ће твоје место бити празно. 19 Прекосутра предвече иди онамо где си се био сакрио кад су ове невоље почеле и чекај код камена Езела. 20 Ја ћу одапети три стреле према њему, као да гађам мету, 21 па ћу послати слугу и рећи му: ‚Иди да нађеш стреле.‘ Ако му кажем: ‚Ево стреле су ти с ове стране. Донеси их‘, ти онда дођи, јер, тако ми ГОСПОДА живога, безбедан си, нема опасности. 22 Али, ако му кажем: ‚Ено ти стрелâ с оне стране,‘ онда мораш да одеш, јер те је ГОСПОД послао одавде. 23 А што се тиче онога о чему смо разговарали – упамти: ГОСПОД је сведок између тебе и мене довека.«

24 Тако се Давид сакри у пољу.

Када је дошао Празник младог месеца, цар седе да обедује. 25 Седео је на свом уобичајеном месту поред зида, преко пута Јонатана. Авнер је седео поред Саула, а Давидово место било је празно.

26 Саул тога дана не рече ништа, јер је помислио: »Давиду се сигурно нешто десило, па је постао нечист – да, сигурно је нечист.«

27 Али сутрадан, другог дана у месецу, Давидово место је опет било празно, па Саул упита свога сина Јонатана: »Зашто син Јесејев ни јуче ни данас није дошао на обед?«

28 А Јонатан одговори: »Давид ме усрдно замолио да га пустим да оде у Витлејем. 29 Рекао ми је: ‚Пусти ме, јер моја породица приноси жртву у граду и брат ми је заповедио да будем тамо. Ако сам нашао милост у твојим очима, пусти ме да одем да се видим с браћом.‘ Зато није дошао за цареву трпезу.«

30 Саул на то плану гневом на Јонатана и рече му: »Изроде издајнички![a] Мислиш да не знам да си стао на страну сина Јесејевог на своју срамоту и на срамоту мајке која те родила! 31 Све док син Јесејев живи на земљи, нећеш бити сигуран ни ти, ни твоје царство. А сад, пошаљи по њега и доведи ми га, јер мора да умре!«

32 »Зашто да буде погубљен? Шта је учинио?« упита Јонатан оца, 33 а овај баци копље на њега, да га убије.

Тада Јонатан увиде да је његов отац одлучио да убије Давида. 34 Он устаде од трпезе силно љут, и тог другог дана у месецу није јео, јер га је узрујало то што његов отац срамно поступа с Давидом. 35 Сутрадан ујутро оде у поље да се састане с Давидом, а са собом поведе једног младог слугу.

36 »Трчи«, рече слузи, »и нађи стреле које одапнем.«

Док је слуга трчао, он одапе стрелу даље од њега.

37 Када је слуга дошао до места на које је пала Јонатанова стрела, Јонатан повика за њим: »Зар није стрела онамо даље од тебе?«

38 А онда повика: »Пожури! Иди брзо! Не заустављај се!«

Слуга покупи стрелу и врати се господару. 39 Ништа није приметио, јер су само Јонатан и Давид знали шта се дешава.

40 Тада Јонатан даде своје оружје слузи и рече: »Иди и врати ово у град.«

41 Када је слуга отишао, Давид се диже с јужне стране камена, паде ничице на земљу и трипут се поклони. Онда се изљубише и заплакаше. А Давид је плакао јаче.

42 Јонатан рече Давиду: »Иди у миру, јер смо се у име ГОСПОДА један другом заклели на пријатељство, рекавши: ‚ГОСПОД је сведок између тебе и мене и између твојих и мојих потомака довека!‘«

Тада Давид оде, а Јонатан се врати у град.

Footnotes

  1. 20,30 Изроде издајнички Овај израз на хебрејском може да значи и »сине изопачене бунтовнице«.

Јонатанова оданост

20 Давид је побегао из Најота код Раме па је дошао к Јонатану и рекао му: „Шта сам урадио? Шта је моја кривица? Чиме сам се огрешио о твога оца да ми ради о глави?“

Јонатан му одговори: „Далеко било! Нећеш ти умрети! Мој отац не чини ништа, ни велико ни мало, а да ми то не повери. Зашто би мој отац крио то од мене? То не може бити.“

Давид се још заклео: „Твој отац добро зна да сам стекао твоју наклоност, па мисли: ’Јонатан не сме сазнати за ово, да се не би ожалостио.’ Заиста, живога ми Господа, и живота ми твога, од смрти ме дели само један корак.“

Јонатан рече Давиду: „Шта хоћеш да учиним за тебе?“

Давид одговори Јонатану: „Сутра је младина, а ја морам да седнем с царем за трпезу. Ти ме пусти, а ја ћу се сакрити у пољу до треће вечери. Ако твој отац примети да сам одсутан, ти реци: ’Давид ме је усрдно молио да га пустим да отрчи до Витлејема, свога града, јер се тамо приноси годишња жртва за целу породицу.’ Ако он каже: ’У реду’ онда је твој слуга безбедан. А ако плане гневом, знај да је решио да ми науди. Стога буди милостив своме слузи, јер си ступио с њим у савез Господњи. А ако сам скривио нешто убиј ме са̂м. Зашто би ме водио к своме оцу?“

Јонатан рече на то: „Далеко било! Кад бих заиста знао да је мој отац решио да ти науди, зар ти не бих то јавио?“

10 Давид рече Јонатану: „Ко ће ми јавити ако твој отац одговори оштро?“

11 Јонатан одговори Давиду: „Хајде, изађимо у поље.“ Њих двојица изађу у поље.

12 Тада Јонатан рече Давиду: „Господ, Бог Израиљев, нека ми буде сведок! Прекосутра у ово време, искушаћу свога оца. Ако одговор буде повољан по Давида, а ја ти тада не пошаљем поруку да ти то обзнаним, 13 нека Господ плати Јонатану и још више. Ако ли је мој отац наумио да ти науди, и то ми открије, ја ћу те пустити да одеш у миру. Нека Господ буде с тобом као што је био с мојим оцем. 14 Ако још будем био жив, ти ћеш ми исказати Господњу милост, како не бих погинуо. 15 А ти немој никада ускратити милости моме дому, чак и кад Господ истреби Давидове непријатеље с лица земље.“

16 Тако је Јонатан склопио савез с домом Давидовим, говорећи: „Нека Господ тражи рачун од Давидових непријатеља.“ 17 Јонатан је, затим, изнова заклео Давида својом љубављу, јер га је волео као свој живот.

18 Јонатан рече Давиду: „Сутра је млади месец. Приметиће се да те нема, јер ће твоје место бити празно. 19 Ти сиђи прекосутра и иди на оно место где си се сакрио кад се ствар догодила, и остани код камена Езела. 20 Ја ћу одапети три стреле покрај камена, као да гађам мету. 21 Ево, ја ћу послати момка к теби да нађе стреле. Ако кажем момку: ’Ено, стреле су онде крај тебе, донеси их!’, ти онда дођи, јер си безбедан; нема опасности, тако био жив Господ! 22 А ако кажем момку: ’Ено, стреле су тамо подаље од тебе’, ти иди, јер те Господ шаље. 23 Што се тиче овога што смо се ја и ти договорили, знај: Господ је сведок између мене и тебе довека.“

24 Тако се Давид сакрио у пољу. Дошао је млади месец и цар је сео за сто да једе. 25 Кад је цар, по свом обичају, сео на место до зида, Јонатан је устао, а Авенир је сео до Саула. Давидово место је било празно. 26 Саул није ништа рекао тог дана, мислећи: „Нешто му се догодило. Мора да је нечист; свакако је нечист.“ 27 Међутим, Давидово место је било празно и наредног дана након младог месеца. Саул упита свога сина Јонатана: „Зашто син Јесејев није дошао на обед ни јуче ни данас?“

28 Јонатан одговори Саулу: „Давид ме је усрдно молио да га пустим да оде до Витлејема. 29 Рекао је: ’Пусти ме, молим те, јер наша породица приноси жртву у граду. Брат ми је то лично наложио. Сад, ако сам стекао твоју наклоност, дозволи ми да скокнем и видим своју браћу.’ Зато није дошао за царев сто.“

30 Саул на то плану гневом на Јонатана и рече: „Изроде и бунтовниче! Зар ја не знам да си стао на страну Јесејевог сина, на своју срамоту, и на срамоту мајке која те је родила? 31 Јер све док син Јесејев живи на земљи нећеш бити безбедан ни ти ни твоје царство. Зато пошаљи по њега, нека га доведу к мени, јер је заслужио смрт.“

32 Јонатан одговори своме оцу Саулу: „Зашто мора да се погуби? Шта је учинио?“

33 Тада Саул баци копље на Јонатана да га прободе. Јонатан је схватио да је његов отац решио да убије Давида. 34 Јаростан, Јонатан устане од стола. Тог другог дана младог месеца није јео, јер му је било жао Давида што га је његов отац осрамотио.

35 Ујутро је Јонатан изашао у поље на састанак с Давидом. С њим је био и један млади момак. 36 Јонатан рече момку: „Потрчи и нађи стреле које ћу одапети!“ Момак потрча, а Јонатан одапе стрелу преко њега. 37 Кад је момак дошао до места куда је одапео стрелу, Јонатан викну за момком говорећи: „Није ли стрела тамо подаље од тебе?“ 38 „Пожури, не стој!“ – довикну Јонатан за њим. Јонатанов момак покупи стреле и врати се своме господару. 39 Момак није знао ништа; само су Јонатан и Давид знали у чему је ствар. 40 Тада је Јонатан дао момку своје оружје и рекао му: „Однеси ово у град.“

41 Момак оде, а Давид изађе из свог скровишта на југу, паде ничице на земљу и поклони се три пута. Затим су се изљубили, па су плакали заједно, нарочито Давид.

42 Тада Јонатан рече Давиду: „Иди у миру, јер смо се заклели један другоме у име Господње, рекавши: ’Господ нека буде сведок између мене и тебе, и између мог потомства и твог потомства довека.’“

Давид је затим устао и отишао, а Јонатан се вратио у град.

David and Jonathan

20 Then David fled from Naioth at Ramah and went to Jonathan and asked, “What have I done? What is my crime? How have I wronged(A) your father, that he is trying to kill me?”(B)

“Never!” Jonathan replied. “You are not going to die! Look, my father doesn’t do anything, great or small, without letting me know. Why would he hide this from me? It isn’t so!”

But David took an oath(C) and said, “Your father knows very well that I have found favor in your eyes, and he has said to himself, ‘Jonathan must not know this or he will be grieved.’ Yet as surely as the Lord lives and as you live, there is only a step between me and death.”

Jonathan said to David, “Whatever you want me to do, I’ll do for you.”

So David said, “Look, tomorrow is the New Moon feast,(D) and I am supposed to dine with the king; but let me go and hide(E) in the field until the evening of the day after tomorrow. If your father misses me at all, tell him, ‘David earnestly asked my permission(F) to hurry to Bethlehem,(G) his hometown, because an annual(H) sacrifice is being made there for his whole clan.’ If he says, ‘Very well,’ then your servant is safe. But if he loses his temper,(I) you can be sure that he is determined(J) to harm me. As for you, show kindness to your servant, for you have brought him into a covenant(K) with you before the Lord. If I am guilty, then kill(L) me yourself! Why hand me over to your father?”

“Never!” Jonathan said. “If I had the least inkling that my father was determined to harm you, wouldn’t I tell you?”

10 David asked, “Who will tell me if your father answers you harshly?”

11 “Come,” Jonathan said, “let’s go out into the field.” So they went there together.

12 Then Jonathan said to David, “I swear by the Lord, the God of Israel, that I will surely sound(M) out my father by this time the day after tomorrow! If he is favorably disposed toward you, will I not send you word and let you know? 13 But if my father intends to harm you, may the Lord deal with Jonathan, be it ever so severely,(N) if I do not let you know and send you away in peace. May the Lord be with(O) you as he has been with my father. 14 But show me unfailing kindness(P) like the Lord’s kindness as long as I live, so that I may not be killed, 15 and do not ever cut off your kindness from my family(Q)—not even when the Lord has cut off every one of David’s enemies from the face of the earth.”

16 So Jonathan(R) made a covenant(S) with the house of David, saying, “May the Lord call David’s enemies to account.(T) 17 And Jonathan had David reaffirm his oath(U) out of love for him, because he loved him as he loved himself.

18 Then Jonathan said to David, “Tomorrow is the New Moon feast. You will be missed, because your seat will be empty.(V) 19 The day after tomorrow, toward evening, go to the place where you hid(W) when this trouble began, and wait by the stone Ezel. 20 I will shoot three arrows(X) to the side of it, as though I were shooting at a target. 21 Then I will send a boy and say, ‘Go, find the arrows.’ If I say to him, ‘Look, the arrows are on this side of you; bring them here,’ then come, because, as surely as the Lord lives, you are safe; there is no danger. 22 But if I say to the boy, ‘Look, the arrows are beyond(Y) you,’ then you must go, because the Lord has sent you away. 23 And about the matter you and I discussed—remember, the Lord is witness(Z) between you and me forever.”

24 So David hid in the field, and when the New Moon feast(AA) came, the king sat down to eat. 25 He sat in his customary place by the wall, opposite Jonathan,[a] and Abner sat next to Saul, but David’s place was empty.(AB) 26 Saul said nothing that day, for he thought, “Something must have happened to David to make him ceremonially unclean—surely he is unclean.(AC) 27 But the next day, the second day of the month, David’s place was empty again. Then Saul said to his son Jonathan, “Why hasn’t the son of Jesse come to the meal, either yesterday or today?”

28 Jonathan answered, “David earnestly asked me for permission(AD) to go to Bethlehem. 29 He said, ‘Let me go, because our family is observing a sacrifice(AE) in the town and my brother has ordered me to be there. If I have found favor in your eyes, let me get away to see my brothers.’ That is why he has not come to the king’s table.”

30 Saul’s anger flared up at Jonathan and he said to him, “You son of a perverse and rebellious woman! Don’t I know that you have sided with the son of Jesse to your own shame and to the shame of the mother who bore you? 31 As long as the son of Jesse lives on this earth, neither you nor your kingdom(AF) will be established. Now send someone to bring him to me, for he must die!”

32 “Why(AG) should he be put to death? What(AH) has he done?” Jonathan asked his father. 33 But Saul hurled his spear at him to kill him. Then Jonathan knew that his father intended(AI) to kill David.

34 Jonathan got up from the table in fierce anger; on that second day of the feast he did not eat, because he was grieved at his father’s shameful treatment of David.

35 In the morning Jonathan went out to the field for his meeting with David. He had a small boy with him, 36 and he said to the boy, “Run and find the arrows I shoot.” As the boy ran, he shot an arrow beyond him. 37 When the boy came to the place where Jonathan’s arrow had fallen, Jonathan called out after him, “Isn’t the arrow beyond(AJ) you?” 38 Then he shouted, “Hurry! Go quickly! Don’t stop!” The boy picked up the arrow and returned to his master. 39 (The boy knew nothing about all this; only Jonathan and David knew.) 40 Then Jonathan gave his weapons to the boy and said, “Go, carry them back to town.”

41 After the boy had gone, David got up from the south side of the stone and bowed down before Jonathan three times, with his face to the ground.(AK) Then they kissed each other and wept together—but David wept the most.

42 Jonathan said to David, “Go in peace,(AL) for we have sworn friendship(AM) with each other in the name of the Lord,(AN) saying, ‘The Lord is witness(AO) between you and me, and between your descendants and my descendants forever.(AP)’” Then David left, and Jonathan went back to the town.[b]

Footnotes

  1. 1 Samuel 20:25 Septuagint; Hebrew wall. Jonathan arose
  2. 1 Samuel 20:42 In Hebrew texts this sentence (20:42b) is numbered 21:1.