Add parallel Print Page Options

Престанак потопа

Бог се сети Ноја и свих дивљих животиња и стоке с њим у лађи, па учини да ветар задува над земљом, и воде почеше да се повлаче. Затворише се извори бездана[a] и небеске уставе и киша престаде да пада са неба. Воде су се стално повлачиле са земље, а после сто педесет дана толико су опале да се седамнаестог дана седмог месеца лађа зауставила у горју Арарат. Воде су стално опадале до десетог месеца, а првог дана десетог месеца показаше се врхови планина.

После четрдесет дана, Ноје отвори прозор који је био направио на лађи и пусти напоље гаврана. Гавран је излетао и враћао се док се воде са земље нису исушиле. Ноје пусти и голубицу, да види да ли су се воде повукле са површине земље. Али голубица не нађе место на које би се спустила, јер је вода још прекривала сву површину земље, па се врати к Ноју у лађу. Он пружи руку, ухвати голубицу и унесе је к себи у лађу. 10 Ноје сачека још седам дана, па опет пусти голубицу из лађе. 11 Када му се увече вратила, а оно – у кљуну јој тек откинут лист маслине! Тако Ноје сазна да су се воде повукле са земље. 12 Он онда сачека још седам дана, па опет пусти голубицу, али му се она више не врати.

13 Шестсто прве године Нојевог живота, до првога дана првога месеца, вода се исуши са земље. Ноје скину покров са лађе и погледа, а оно – површина земље сува. 14 До двадесет седмог дана другог месеца земља је била сасвим сува.

15 Тада Бог рече Ноју: 16 »Изађи из лађе, ти, твоја жена, твоји синови и њихове жене. 17 Изведи све врсте живих створења која су с тобом: птице, животиње и сва створења која гмижу по тлу. Нека земља поврви од њих, нека буду плодна и намноже се на земљи.«

18 И Ноје изађе заједно са својим синовима, својом женом и женама својих синова. 19 Све животиње, сва створења која гмижу по тлу и све птице – све на земљи што се креће – изађоше из лађе, врста за врстом.

20 Онда Ноје подиже ГОСПОДУ жртвеник, па узе од свих чистих животиња и свих чистих птица и на жртвенику принесе жртве паљенице.

21 ГОСПОД омириса тај пријатан мирис, па помисли: »Никада више нећу проклети земљу због човека, иако су му од младости мисли зле, нити ћу икада више уништити сва жива створења као што сам учинио.

22 »Све док буде земље,
    сетве и жетве,
студени и врућине, лета и зиме,
    дани и ноћи никада неће престати.«

Footnotes

  1. 8,2 бездана Вероватно: океана; дословно: дубине.

Ипак, Бог се сетио Ноја и свих животиња и све стоке што је била с њим у пловилу; покренуо је ветар да дува над земљом и вода се повукла. Затворили су се извори бездана и окна на небесима, те је пљусак са неба престао. Вода се постепено повлачила са земље. Након стотину педесет дана вода је опала. А седамнаестога дана седмог месеца пловило се зауставило на бреговима Арарата. Вода је непрестано опадала до десетог месеца, а првог дана тог месеца су се показали планински врхови.

Након четрдесет дана Ноје отвори прозор који је начинио, па пошаље гаврана који је одлетао и долетао док се вода на земљи није исушила. Онда је послао голубицу да види да ли се вода повукла са земље. Али голубица није нашла чврсто тло да спусти своје ноге, па се вратила к Ноју у пловило зато што је вода још увек покривала целу земљу. Он пружи руку, узме голубицу и унесе је к себи у пловило. 10 Сачекао је још седам дана па је поново послао голубицу из пловила. 11 Голубица се вратила увече, и гле, у кљуну јој свеж маслинов лист. По томе је Ноје знао да је опала вода са земље. 12 Онда је причекао још седам дана па је послао голубицу. Но, она му се није више вратила.

13 Шест стотина прве године Нојевог живота, првог месеца, првог дана у месецу, вода се повукла са земље. Ноје скине поклопац са пловила, погледа, а оно, површина земље сува. 14 Другог месеца, двадесет седмога дана у месецу, земља је била сува.

15 Бог рече Ноју: 16 „Изађи из пловила ти, твоја жена, твоји синови и жене твојих синова с тобом. 17 Са собом поведи сва жива бића, све животиње које су с тобом: птице, стоку и све гмизавце што пузе по земљи. Нека врве земљом, плоде се и множе се по земљи!“

18 И Ноје изађе са својим синовима, са својом женом и са женама својих синова. 19 И све животиње, сви гмизавци, све птице, сва створења што пузе по земљи изађу из пловила, врста за врстом.

20 Тада Ноје сагради жртвеник Господу, те узме од све чисте стоке и свих чистих птица и принесе на жртвенику жртве свеспалнице. 21 Господ омириса угодни мирис, па рече у свом срцу: „Никад више нећу земљу изручити проклетству због човека, јер су човекове намере зле од детињства, нити ћу икад више уништити сва жива бића која сам створио.

22 Све док буде земље,
сетве и жетве,
студени и врућине,
лета и зиме,
дана и ноћи,
никада неће престати.“

But God remembered(A) Noah and all the wild animals and the livestock that were with him in the ark, and he sent a wind over the earth,(B) and the waters receded. Now the springs of the deep and the floodgates of the heavens(C) had been closed, and the rain(D) had stopped falling from the sky. The water receded steadily from the earth. At the end of the hundred and fifty days(E) the water had gone down, and on the seventeenth day of the seventh month(F) the ark came to rest on the mountains(G) of Ararat.(H) The waters continued to recede until the tenth month, and on the first day of the tenth month the tops of the mountains became visible.

After forty days(I) Noah opened a window he had made in the ark and sent out a raven,(J) and it kept flying back and forth until the water had dried up from the earth.(K) Then he sent out a dove(L) to see if the water had receded from the surface of the ground. But the dove could find nowhere to perch because there was water over all the surface of the earth; so it returned to Noah in the ark. He reached out his hand and took the dove and brought it back to himself in the ark. 10 He waited seven more days and again sent out the dove from the ark. 11 When the dove returned to him in the evening, there in its beak was a freshly plucked olive leaf! Then Noah knew that the water had receded from the earth.(M) 12 He waited seven more days and sent the dove out again, but this time it did not return to him.

13 By the first day of the first month of Noah’s six hundred and first year,(N) the water had dried up from the earth. Noah then removed the covering from the ark and saw that the surface of the ground was dry. 14 By the twenty-seventh day of the second month(O) the earth was completely dry.

15 Then God said to Noah, 16 “Come out of the ark, you and your wife and your sons and their wives.(P) 17 Bring out every kind of living creature that is with you—the birds, the animals, and all the creatures that move along the ground—so they can multiply on the earth and be fruitful and increase in number on it.”(Q)

18 So Noah came out, together with his sons and his wife and his sons’ wives.(R) 19 All the animals and all the creatures that move along the ground and all the birds—everything that moves on land—came out of the ark, one kind after another.

20 Then Noah built an altar to the Lord(S) and, taking some of all the clean animals and clean(T) birds, he sacrificed burnt offerings(U) on it. 21 The Lord smelled the pleasing aroma(V) and said in his heart: “Never again will I curse the ground(W) because of humans, even though[a] every inclination of the human heart is evil from childhood.(X) And never again will I destroy(Y) all living creatures,(Z) as I have done.

22 “As long as the earth endures,
seedtime and harvest,(AA)
cold and heat,
summer and winter,(AB)
day and night
will never cease.”(AC)

Footnotes

  1. Genesis 8:21 Or humans, for