4 Како потамне злато,
    наше жежено злато!
Лежи камење храмовно
    по улицама разбацано.
² Сионски младићи, некад скупоцени
    као злато најчистије,
сада су – ах! – као обична грнчарија,
    као производ лончарски.
³ И вучица хоће да доји,
    да вучиће своје негује,
а жене у народу моме
    окрутне су као ној у пустињи:
⁴ одојчад оставише жедну,
    језик им се за непце лепи;
децу пустише да пиште,
    никога нема да им храну пружи.
⁵ Некад сами сладише јела одабрана,
    сада скапавају по улицама.
Некад су у раскоши одрастали,
    сада по сметлишту пребиру.
⁶ Примио је казну народ мој
    тежу него становници содомски,
јер њих разори за трен ока
    и притом на њих не подиже људе.
⁷ Некад су били наши јунаци
    чистији од снега, бељи од млека;
били су румени и глатки,
    као од брега одваљени.
⁸ Сад су им лица црња од чађи,
    по улицама их не познаје нико;
кожа им се смежурала око очију,
    сасушила се као дрво суво.
⁹ Сретнији су који у рату погибоше,
    теже је онима које глад помори:
исцрпени, скапавали су лагано,
    није било плодова са поља да остану у животу.
¹⁰ Жене тако нежне беху,
    па кувају децу своју
да нахране себе њима –
    о, ужасно је народа мога страдање!
¹¹ Силином је провалио гнев Господњи,
    он изли своју срџбу јаросну,
запали пожар на сионском граду,
    те му спали и темеље саме.

¹² Нису веровали ни страни владари,
    ни сви становници земље,
да ће моћи освајач и душман
    кроз капије јерусалимске да уђу.
¹³ Ипак то се догодило
    због греха пророчких,
због кривица свештеничких,
    због невине крви^[a] усред града проливене.
¹⁴ Тумарају по улицама као слепи,
    крвљу су умрљани,
нико се не усуђује да их дотакне,
    оскрнављена је одећа њихова.
¹⁵ Народ виче: „Одлазите!
    Оскрнављени, натраг! Не дотичите!“
Тако лутаху од народа до народа,
    а међу народима су говорили:
    „Овде више не могу да бораве.“
¹⁶ Распрши их Господ да их не гледа,
    да о њима више не брине.
На свештенике више не пази,
    старешине више не жали.

¹⁷ А нама очи побеутише,
    ишчекујемо помоћ, а ње нема.
С кула наших зуримо до на крај обзорја,
    чекамо народ који нас не може избавити.
¹⁸ Непријатељ нам је сваки корак вребао,
    по трговима својим не могасмо пролазити,
али дани наши пролажаху,
    крај нам се приближи, стиже.
¹⁹ Брже од грабљивица које с неба слећу,
    гонитељи наши стигоше,
хватали су нас по брдима,
    у пустињи у заседи чекали.
²⁰ Заробише наше животно уздање,
    Господњег помазаника, цара,
а ми смо се уздали:
    цар ће нас од сваког освајача сачувати.

²¹ Радујеш се и веселиш, о, ћерко едомска,
    и ти, народе из земље Уз.
Час пропасти и вама долази,
    и ви ћете се тетурати голи,
откриће се и ваша срамота.