² Опаки, надмени, љуто гони убогог,
    у сплетке га хвата које је исплео.
³ Јер опаки се хвали жудњама свог срца,
    похлепни проклиње, презире Господа.
⁴ У својој га охолости он не тражи,
    нема Бога ни у једној мисли својој.
⁵ Тај увек успева на својим стазама,
    на судове твоје он с висока гледа,
    и својим се душманима руга.
⁶ Он у срцу каже:
    „Ништа мене неће уздрмати,
    зло ме никад задесити неће.“

⁷ Уста су му пуна клетве, лажи и увреде,
    а мука и невоља под језиком његовим.
⁸ У дворишту вреба из заседе,
    из потаје убија невинога,
    из скровишта мотри немоћнога.
⁹ Као лав он вреба у шипражју,
    у заседи чека да улови убогога;
    у своју га мрежу хвата и одвлачи.
¹⁰ Беспомоћне ломи и обара,
    они му у канџе допадају.
¹¹ Он говори у срцу:
    „Бог заборавља, скрива лице,
    никада он то неће видети.“

¹² Устани, Господе,
    дигни своју руку, Боже,
    понизне немој заборавити!
¹³ Зашто опаки да презире Бога,
    зашто да у свом срцу каже:
    „Ти ме нећеш за то питати“?
¹⁴ Али, ти то ипак видиш,
    јер посматраш муку и невољу,
да ствар узмеш у своје руке.
    Немоћни се ослања на тебе,
    сиротоме ти си помоћник.
¹⁵ Сломи руку опакоме, зломе,
    па кад тражиш његову опакост,
    ни трага од ње да не нађеш.

¹⁶ Господ је цар у веке векова,
    нестаће народи са његове земље.
¹⁷ Ти, Господе, чујеш чежњу понизних,
    храбриш их, ухо своје приклањаш,
¹⁸ да даш право сиротоме и угњетеном,
    да човек на земљи не задаје више страх.