Немија 5

Serbian New Testament: Easy-to-Read Version

Немија помаже сиромашнима

5 Народ и њихове жене дигоше силну повику на своју јудејску сабраћу.

² Једни су говорили: »Нас и наших синова и кћери има много. Да бисмо јели и преживели, треба нам жита.«

³ Други су говорили: »Залажемо своје њиве, винограде и куће да добијемо жита за време глади.«

⁴ А трећи су говорили: »Морали смо да узајмимо новац да платимо цару порез на наше њиве и винограде. ⁵ Иако је наше тело као и тело наше сабраће, а наши синови као и њихови синови, ми подвргавамо наше синове и кћери ропству. Неке од наших кћери већ су робиње, а ми смо беспомоћни, јер наше њиве и виногради припадају другима.«

⁶ Када сам чуо њихову повику и ове речи, веома се разгневих. ⁷ Потом размислих, па оптужих племиће и службенике, рекавши: »Ви узимате камату од своје сабраће!«

Онда сазвах велик скуп против њих ⁸ и рекох: »Колико год је било могуће, откупили смо своју јудејску сабраћу која су била продата незнабошцима. А сада ви сами продајете своју сабраћу, да би опет била продата нама!«

А они су ћутали, јер нису имали шта да кажу.

⁹ »Није добро то што радите«, рекох даље. »Зар не треба да живите у страху од нашега Бога, да нас наши незнабожачки непријатељи не би више вређали? ¹⁰ И ја и моја сабраћа и моји људи позајмљујемо народу новац и жито. Нека се више не узима камата. ¹¹ Колико данас им вратите њихове њиве, винограде, маслињаке и куће, а тако и камату: један посто од новца, жита, младог вина и уља.«

¹² »Вратићемо«, рекоше они, »и више нећемо ништа тражити од њих. Учинићемо као што кажеш.«

Тада позвах свештенике и затражих од племићâ и службеникâ да се закуну да ће учинити као што су рекли.

¹³ А истресох и скуте своје одеће и рекох: »Нека овако и Бог из куће и имања истресе сваког човека који не одржи ово обећање. Нека тако буде истресен и испражњен!«

На то цео скуп рече: »Амин«, па је хвалио ГОСПОДА.

И народ учини као што је обећао.

¹⁴ Осим тога, од двадесете године цара Артаксеркса, када сам постављен за њиховог намесника у Јуди, до његове тридесет друге године – дванаест година – ни ја ни моја браћа нисмо јели храну додељену намеснику. ¹⁵ Ранији намесници, моји претходници, наметали су народу тешко бреме и узимали од њега, осим хране и вина, четрдесет шекела^[a] сребра. Чак су и њихови помоћници господарили народом. Али ја, из страха од Бога, нисам тако поступао, ¹⁶ него сам се посветио радовима на овом зиду. Нисмо купили ниједну њиву, а сви моји људи били су укључени у радове. ¹⁷ Штавише, за мојом трпезом било је сто педесет Јудеја и службеника, као и оних који су нам дошли из околних народа. ¹⁸ Сваког дана су за мене спремали једног вола, шест најбољих оваца и нешто перади, а сваких десет дана све врсте вина у изобиљу. Али, без обзира на све то, нисам захтевао храну која припада намеснику, јер је овај народ већ био тешко оптерећен.

¹⁹ Сети ме се по добру, Боже мој, због свега што сам учинио за овај народ.