³ »‚Зашто смо постили‘, говоре,
    ‚а ти то ниси видео?
Зашто смо се понижавали,
    а ти то ниси приметио?‘
Али на дан поста ви радите по својој вољи
    и тлачите све своје раднике.
⁴ Ваш пост завршава препирком и кавгом
    и подмуклим ударцима песнице.
Немојте више да постите као данас,
    и глас ће вам се чути на небесима^[a].
⁵ Зар ми је такав пост по вољи,
    само дан да се човек понизи?
Зар је он зато да се глава повије као трска
    и да се лежи на кострети и пепелу?
Зар то зовеш постом,
    даном који је Богу пријатан?
⁶ Зар није ово пост који је по мојој вољи:
    раскидати окове неправде,
развезивати ужад јарма,
    ослобађати потлачене
    и ломити сваки јарам,
⁷ делити хлеб са гладнима,
    давати склониште бескућнику,
када видиш голога, обући га,
    и не крити се од својих сродника?

⁸ »Тада ће твоја светлост синути као зора
    и брзо ће стићи твоје излечење.
Пред тобом ће ићи твоја праведност,
    а Слава ГОСПОДЊА чувати ти одступницу.
⁹ Тада ћеш позвати, и ГОСПОД ће се одазвати;
    завапићеш, а он ће рећи: ‚Ево ме.‘
Ако уклониш јарам тлачења из своје средине,
    престанеш да упиреш прстом и да говориш зло,
¹⁰ ако даш све од себе да нахраниш гладнога
    и подмириш потребе потлаченога,
тада ће твоја светлост засјати у тами
    и твоја ноћ ће бити као подне.
¹¹ ГОСПОД ће те стално водити,
    ситити те у сушним крајевима
    и ојачати ти кости.
Бићеш као наводњен врт,
    као извор чије воде не пресушују.
¹² Поново ћеш дићи старе развалине,
    подићи прадавне темеље.
Зваће те Поправљач напуклих зидова
    и Обнављач улица за становање.

¹³ »Ако задржиш ногу да не прекршиш суботу
    и на мој свети дан не радиш како ти драго,
ако суботу прогласиш даном радости
    и свети дан ГОСПОДЊИ часним,
ако га поштујеш не идући својим путевима
    и не радећи како ти драго
    и не говорећи празне речи,
¹⁴ тада ћеш у ГОСПОДУ наћи радост,
    а ја ћу учинити да преко висова земље јездиш
и наслађујеш се наследством свог оца Јакова.«
    Уста ГОСПОДЊА су говорила.