Дела апостолска 27

Serbian New Testament: Easy-to-Read Version

Павле плови у Рим

27 Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. ² Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. ³ Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе.

⁴ Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. ⁵ Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. ⁶ Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу.

⁷ Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, ⁸ па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја.

⁹ Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње.

¹⁰ »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.«

¹¹ Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. ¹² Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад.

Олуја

¹³ Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. ¹⁴ Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, ¹⁵ захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. ¹⁶ Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. ¹⁷ Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.

¹⁸ Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, ¹⁹ а трећег дана избацише бродску опрему. ²⁰ Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. ²¹ А већ дуго се није ни јело.

Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. ²² Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. ²³ Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим ²⁴ и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ ²⁵ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. ²⁶ Само, треба да се насучемо на једно острво.«

Бродолом

²⁷ Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији^[a], морнари наслутише да је копно близу, ²⁸ па бацише висак и измерише двадесет хвати^[b] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати^[c]. ²⁹ Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰ Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, ³¹ Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³² Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³ Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. ³⁴ Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵ И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. ³⁶ Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. ³⁷ А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.

³⁹ Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу. ⁴⁰ Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали, ⁴¹ али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа.

⁴² Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао. ⁴³ Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу, ⁴⁴ а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно.