Add parallel Print Page Options

Јов

Тада Јов одврати:

»Да, знам да је тако.
    Али, како да смртник буде праведан пред Богом?
Када би хтео да се расправља с Богом,
    не би му ни једном у хиљаду одговорио.
Он је свемудар и свесилан.
    Ко му се то опро и остао нетакнут?
Он планине помера, а оне и не знају,
    и у свом гневу их преврће.
Он земљу покреће с места
    и тресе јој стубове.
Он говори сунцу, и оно не изађе,
    печатом својим печати звезде.
Он једини небеса разапиње
    и гази по морским таласима.
Он је створио Медведа и Ориона,
    Влашиће и јужна сазвежђа.
10 Да, он чини чуда неистражива,
    чудесна дела која се не могу избројати.
11 Да, он крај мене пролази, а ја га не видим,
    поред мене промиче, а ја га не опажам.
12 Ако нешто уграби, ко ће га спречити?
    Ко сме да му каже: ‚Шта то радиш?‘
13 Бог свој гнев не суспреже.
    Чак су му се и Рахавове слуге поклониле.
14 Како онда ја да му одговорим?
    Како да нађем речи против њега?
15 И да сам недужан,
    не бих умео да му одговорим.
    Свог Судију бих само за милост могао да молим.
16 А кад би се на мој позив и одазвао,
    не верујем да би ме саслушао.
17 Јер, он ме због ситнице сатире
    и без разлога ми умножава ране.
18 Не дâ ми да дођем до даха,
    него ме чемером преплављује.
19 Ако је реч о снази, он је најсилнији,
    ако о правди, ко ће њега на суд?
20 Иако сам недужан, моја уста ме осуђују,
    иако сам беспрекоран, она ме проглашавају кривим.
21 Беспрекоран сам, али ми није стало до мене,
    свој живот презирем.
22 Све је свеједно, па зато кажем:
    он затире и беспрекорног и опаког.
23 Кад бич смрти изненада ошине,
    он се руга очајању недужних.
24 Кад земља падне у руке опаких,
    он застире очи њеним судијама.
    А ако не он, ко онда?

25 »Моји су дани бржи од гласника,
    без трунке радости пролећу.
26 Промичу хитро као лађе од папируса,
    као орао кад се на плен обрушава.
27 И кад бих рекао: ‚Заборавићу своје јадање,
    променићу израз на лицу и смешкати се‘,
28 опет бих стрепео од свих својих мука,
    јер знам да ме не сматраш недужним.
29 И пошто ћу бити крив,
    што да се трудим узалуд?
30 Да се оперем и водом снежницом
    и руке да истрљам лужницом,
31 ти би ме гурнуо у каљужу,
    па бих и својој одећи био одвратан.
32 Бог није човек као ја,
    да могу да му одговорим:
    ‚Хајде да се судимо.‘
33 О, кад би било неког
    ко би могао да пресуди међу нама,
    ко би на обојицу положио руку,
34 ко би Божији прут одвратио од мене,
    да ме његова страхота више не плаши.
35 Тада бих говорио без страха од њега,
    јер сад нисам какав сам иначе.