Јов 30
Serbian New Testament: Easy-to-Read Version
30 А сад ми се ругају људи млађи од мене,
чије очеве не бих ставио ни међу своје псе овчаре.
2 Шта ми користи снага руку њихових
кад им је крепкост ишчилела?
3 Изнурени оскудицом и глађу,
ноћу су сасушену земљу глодали
по пустолинама самотним.
4 У шипражју су брали слану лободу
и жукиним кореном се хранили.
5 Из људског друштва су изопштени,
за њима су викали као за крадљивцима.
6 По сувим коритима потока су спавали,
по рупама у земљи и међу стењем.
7 У грмљу су испуштали урлике
и један уз другог се стискали у шикари.
8 Сој презира вредан и без имена –
бичем су истерани из земље.
9 »А сад сам ја њима песма ругалица;
међу њима сам погрдна узречица постао.
10 Одвратан сам им и клоне ме се,
не устежу се да ми пљуну у лице.
11 Сад кад је Бог тетиву мог лука олабавио
и невољом ме ударио,
они се преда мном више не устежу.
12 Здесна руља на мене устаје;
клипове ми подмећу под ноге
и пут у пропаст за мене граде.
13 Моју стазу су разорили
и успели да ме упропасте,
а никог да ми помогне.
14 Надиру као кроз широк процеп,
преко развалина наваљују.
15 Ужаси ме преплављују.
Мој углед нестаде као ветар,
спокој ми се расплину као облак.
16 Сад се моја душа у мени растаче,
дани невоље ме зграбише.
17 Ноћ ми кости пробада,
бол изједајући не одлази на починак.
18 Великом силом одећу ми гужва,
као оковратник кошуље ме стеже.
19 У блато ме баца
и као прах и пепео постајем.
20 К теби вапијем, Боже, а ти не одговараш,
устајем, а ти ме не гледаш.
21 Окрутан си према мени постао,
силином своје руке на мене се обараш.
22 У ветар ме дижеш и на њему носиш,
олујним ветром ме ковитлаш.
23 Знам да ћеш ме у смрт одвести,
на место одређено свим живима.
24 Нико не диже руку на сломљенога
кад у својој муци вапије.
25 Зар нисам плакао над невољницима?
Зар ме није душа болела због убогога?
26 Кад сам се надао добру, дође зло,
кад сам ишчекивао светлост, дође тама.
27 Утроба ми кључа без престанка,
дани патње ме сусрећу.
28 Ходам црн, али не од сунца,
устајем на скупу и вапијем.
29 Шакалима сам постао брат,
нојевима друг.
30 Кожа ми је сва поцрнела,
тело ми врућица сажиже.
31 Лира ми је подешена за жалопојку,
а свирала за нарицање.
Књига о Јову 30
New Serbian Translation
30 А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2 А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3 Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4 Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5 Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6 Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7 Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8 Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9 А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10 Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11 Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12 Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13 Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14 Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15 Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16 Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17 Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18 Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19 Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20 За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21 У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22 Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23 Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24 Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25 Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26 Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27 Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28 Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29 Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30 Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31 Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
Copyright © 2003 by Bible League International
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.