² »Да, ругаоци ме окружују;
    моје очи на њиховој издаји почивају.
³ Положи залог за мене, Боже –
    ко би други за мене јемчио?
⁴ Јер, ти си им затворио срце, да не разумеју;
    зато им нећеш дати да буду узвишени.
⁵ Ко поткаже пријатеља ради награде,
    његовој деци ишчилеће очи.

⁶ »Бог учини да сваком будем узречица погрдна,
    онај коме сви у лице пљују.
⁷ Очи ми се замутиле од бола,
    сви ми удови попут сенке постали.
⁸ Честити се због тога згражавају,
    недужни устаје на безбожнога.
⁹ Праведник се држи својих путева
    и човек неокаљаних руку јачи постаје.
¹⁰ Хајде, опет сви покушајте;
    међу вама нећу наћи мудрога.
¹¹ Моји дани су прошли,
    изјаловили се моји науми
    и жеље мога срца.
¹² Ови ноћ у дан претварају
    и пред лицем тмине говоре:
    ‚Светлост се примиче.‘
¹³ Ако је Шеол дом ком се надам,
    ако свој лежај простирем у тмини,
¹⁴ ако гробној јами говорим: ‚Ти си ми отац‘
    и црву: ‚Мајко‘ или: ‚Сестро‘,
¹⁵ где ми је онда нада?
    Види ли неко какву наду за мене?
¹⁶ Да ли ће она са мном до капија Шеола сићи?
    Хоћемо ли се заједно спустити у прах?«