Јов 14

Serbian New Testament: Easy-to-Read Version

14 »Рођени од жене
    кратка је века и пун невоља.
² Као цвет никне па увене,
    као сенка која бежи, не опстаје.
³ Зар у таквога упиреш поглед?
    Зар њега изводиш на суд пред себе?
⁴ Ко ће из нечистог извући чисто?
    Нико!
⁵ Човеков је век одређен;
    одбројао си му месеце
    и поставио границе које не може да пређе.
⁶ Стога одврати поглед од њега
    и остави га на миру,
    да се свога века наужива.

⁷ »Па и за дрво има наде:
    ако га посеку, опет ће нићи
    и младице му се намножити.
⁸ Ако му корен у земљи и остари
    и пањ му се у прашини сасуши,
⁹ чим осети воду, пропупеће
    и као биљка потерати младице.
¹⁰ Али, кад човек умре, постаје беспомоћан,
    кад смртник издахне, где је?
¹¹ Као што вода испарава из мора
    и корито реке испуца и осуши се,
¹² тако и човек легне и не устаје.
    Док небеса не ишчезну,
неће се људи пробудити
    ни отргнути од сна.
¹³ О, кад би у Шеол хтео да ме сакријеш
    и склониш ме док те гнев не прође,
    кад би ми рок одредио кад ћеш ме се сетити.
¹⁴ Ако човек умре,
    хоће ли опет живети?
Све време свог тешког служења
    чекаћу док ми не дође замена.
¹⁵ Зваћеш, и ја ћу се одазвати;
    чезнућеш за својим делом.
¹⁶ Да, тада ћеш ми бројати кораке,
    али на моје грехе нећеш вребати.
¹⁷ Да, мој преступ запечатићеш у врећи,
    мој грех ћеш покрити.
¹⁸ Али, као што се планина одроњава и мрви
    и стена помера са свог места,
¹⁹ као што вода спира камење
    и бујице отплављују земљу,
    тако и ти човеку уништаваш наду.
²⁰ Надјачаш га једном заувек, и њега нема,
    лик му промениш и одбациш га.
²¹ Да ли му синове поштују, он то не зна,
    да ли их понижавају, он то не види.
²² Он само бол свога тела осећа
    и само себе оплакује.«